Posttraumatski stresni poremećaj

Posttraumatski stresČovek ume da se prilagođava različitim okolnostima i s promenom našeg života menjamo se i mi sami. Promene koje se događaju u nama pomažu nam da preživimo u bilo kakvim uslovima. Međutim neki događaji koji se naročito razvuku u vremenu mogu da postanu uzrok ozbiljnog poremećaja psihe, koji je poznat pod nazivom “posttraumatski sindrom”. Kao prvo, čovek može da oseća uticaj prirodne kataklizme, npr. zemljotresa. Kao drugo, poremećaj može biti izazvan tragičnim nesrećnim slučajevima, npr. avionskim i automobilskim nesrećama. Kao treće, stresor može da bude bilo kakva iznenađujuća situacija: rat, koncentracioni logor, mučenje, streljanje, silovanje itd.

Govoreći o posttraumatskom stresnom sindromu imamo u vidu da je čovek preživeo jedan ili nekoliko traumatičnih događaja koji su duboko dotakli njegovu psihu. Ovi događaji se veoma razlikuju od celokupnog prethodnog iskustva ili su pričinjavali toliko jaku patnju, da je čovek na njih odgovorio burnom emocionalnom reakcijom. Normalna psiha u takvoj situaciji zaista teži da olakša nelagodnost: čovek koji je doživeo sličnu reakciju iz korena menja svoj odnos prema okolini kako bi mu bar malo bilo lakše.

Ukoliko je trauma bila relativno slaba, onda će pojačana uznemirenost i drugi simptomi sindroma postepeno proći tokom nekoliko sati, dana ili nedelja. Ukoliko je trauma bila jaka ili su se traumatični događaji više puta ponavljali, bolesna reakcija može da traje i mnogo godina. Druga strana posttraumatskog sindroma odnosi se na unutrašnji svet ličnosti i povezana je s reakcijom osobe na preživljene događaje. Svi mi različito reagujemo: tragičan događaj može da nanese tešku traumu jednoj osobi, a da praktično ne utiče na psihu druge osobe. Takođe je veoma važno u kom trenutku se odvija događaj: jedan isti čovek u različito vreme može različito da reaguje.

Istovremeno čovek teži da razmišlja, oseća i deluje tako da izbegava loše uspomene. Isto tako kao što stičemo imunitet na određenu bolest, naša psiha stvara određeni mehanizam zaštite od bolesnih preživljavanja. Kada se to ne dogodi i osobi, iz ovih ili onih razloga, ne polazi za rukom da nađe način da izbaci unutrašnju napetost, njegovo telo i psiha nalaze način da se nekako prilagode ovoj napetosti. U principu se u ovome se i sastoji mehanizam posttraumatskog sindroma čiji simptomi zajedno izgledaju kao psihičko skretanje, mada zapravo predstavljaju duboko ukorenjen način ponašanja koji je u vezi sa ekstremnim događajima  iz prošlosti.

Kod posttraumatskog sindroma postoje sledeći klinički simptomi:

Klinicki simptomi posttraumatskog stresaNehotične uspomene – možda je ovo najvažniji simptom koji daje pravo da se govori o prisustvu ovog sindroma. U sećanju pacijenta neočekivano isplivavaju jezive, gadne scene koje su povezane s traumatičnim događajem. Ove uspomene mogu da se javljaju kako u snu, tako i dok je pacijent budan. Na javi se pojavljuju u onim slučajevima kada situacija u okolini podseća na nešto što se dogodilo u ono vreme, tj. tokom traumatičnog događaja: miris, prizor, zvuk kao da su stigli iz tog doba. Upadljive slike iz prošlosti obrušavaju se na psihu i izazivaju jak sindrom. Nehotične uspomene koje dolaze u snu zovu se noćni košmari. Po pravilu, postoje dva tipa snova te vrste: prvi s tačnošću videozapisa prenose traumatični događaj onako kako je ostao u sećanju osobe koja ga je preživela; u snovima drugog tipa situacija i ličnosti mogu da budu potpuno drugačije, ali barem su neki od elemenata (ličnost, situacija, osećaj) slični onima koji su postojali u traumatičnom događaju. Čovek se budi iz takvog sna potpuno slomljen; njegovi mišići su napeti, sav je u znoju.

Nesanica (teškoće da se zaspi i san s prekidima) – u situacijama kada osoba ima košmare, plaši se da zaspi da ne bi ponovo imala košmare. Kada se redovno nedovoljno spava dolazi do potpune nervne iscrpljenosti, što dopunjuje sliku posttraumatskog sindroma. Nesanica takođe biva izazvana visokim nivoom uznemirenosti, nesposobnošću opuštanja, a takođe osećajem fizičkog ili duševnog bola koji ne prolazi.

Nemotivisana opreznost – osoba stalno prati sve što se oko nje događa, kao da joj preti stalna opasnost.

Eksplozivna reakcija – pri najmanjoj neočekivanoj situaciji osoba preduzima odlučne korake (baca se na zemlju kad čuje zvuk helikoptera koji nisko leti, naglo se okreće i zauzima borbeni stav kada joj se neko primiče iza leđa).

Otupelost emocija – događa se da je čovek u potpunosti ili delimično izgubio sposobnost pokazivanja emocija. Teško mu je da uspostavlja bliske i prijateljske veze s okolinom, ne zna za radost, ljubav, stvaralačko nadahnuće, živahnost i spontanost.

Agresivnost – težnja da se problemi rešavaju silom. Iako se po pravilu to odnosi na ispoljavanje fizičke sile, ponekad se susreću psihička, emocionalna i verbalna agresivnost. Jednostavno rečeno, čovek je sklon primenjivanju sile nad bližnjima svaki put kada hoće da dobije ono što želi, čak iako mu taj cilj nije od životne važnosti.

Poremećaji pamćenja, pažnje i koncentracije – osoba oseća teškoće kada je potrebno da se koncentriše ili da se nečeg priseti.

Depresija – u stanju posttraumatskog sindroma osobi se čini da je sve besmisleno i beskorisno. Ovaj osećaj prati nervna iscrpljenost, apatija i negativni odnos prema životu.

Opšta uznemirenost – ispoljava se na fiziološkom nivou (bol u leđima, grčevi u želucu, glavobolje), u psihičkoj sferi (stalna uznemirenost i zabrinutost, paranoidne ideje, kao npr. neosnovani strah od proganjanja), u emocionalnim preživljavanjima (stalni osećaj straha, nesigurnost u sebe, kompleks krivice).

Napadi besa – ovakvi napadi najčešće se javljaju pod dejstvom narkotičkih supstanci, naročito alkohola, međutim događaju se i sami po sebi.

Misli o samoubistvu – pacijent stalno razmišlja o samoubistvu ili planira nekakve radnje koje na kraju krajeva treba da ga odvedu u smrt.

Krivica osobe koja je preživela – osećaj krivice zbog onoga što su preživeli tokom teških iskušenja koja su druge koštala života, često je svojstven onima koji pate od emocionalne gluvoće (nesposobnosti da dožive radost, ljubav, sažaljenje itd.) posle traumatičnih događaja. Mnoge žrtve sindroma su spremne na sve, samo da izbegnu podsećanje na tragediju, pogibiju drugova.

Sklonost zloupotrebljavanju narkotičkih i medicinskih preparata

Tradicionalni pristup – pružanje mogućnosti pacijentima s posttraumatskim stresnim sindromom da učestvuju u različitim programima prilagođavanja – ne rešava probleme, budući da se osnovna ideja svih ovih programa ne sastoji u težnji da se osobi pomogne da se izbavi iz psihološkog problema, već u pokušaju da se njegove predstave o stvarnosti oko njega dovedu do normi koje su u tom društvu prihvaćene. Ukoliko danas na vaše životne okolnosti veliki uticaj imaju uznemiravajuće uspomene, ponašanje, izgled misli i osećanja koji su nasleđeni iz prošlosti, veoma je važno priznati njihovo postojanje, čak i ukoliko se to nekome učini “nenormalnim” i treba se obratiti stručnjacima za pomoć.