Lečenje želje za drogom

Psihička zavisnost

Zašto su narkotici toliko opasni?

Zašto  termin narkomanija sadrži reč „manija“?

Zašto se kaže „jednom narkoman-uvek narkoman“?

Zašto je osoba toliko puta iskreno obećala sebi, roditeljima da će ostaviti narkotike, a nastavlja da ih uzima?

Lečenje želje za drogomOdgovori na ova pitanja nalaze se u glavnom simptomu bolesti – psihičkoj zavisnosti. Dejstvo narkotika je toliko jako da ga je nemoguće kontrolisati. Kada se jednom oseti „fleš“ od heroina, nemoguće je strpeti se do sledećeg praznika, vikenda, rođendana. Kako bi bilo dobro da je uvek praznik! Pod dejstvom narkotika u mozgu se luči tolika količina endorfina, koju bi običan čovek u svom životu mogao osetiti svega jednom ili dvaput. Na primer, sportista koji je nakon godina teškog treniranja dospeo do najvažnijeg turnira i pobedio, a ta borba je zahtevala od njega da da sve od sebe da bi došao do nje. I u tom trenutku pobede oseća se svemoćno, on je na vrhu, on može sve! Ili naučnik koji je pročitao mnogo knjiga, izgradio svoje teorije da bi iskusio nešto novo, mnogo puta je grešio  i na kraju je pronašao pravo rešenje, otkrio je tajnu istinu. Zahvaljujući narkotiku za 10 evra i dva minuta postići ćete i jedno i drugo. Osetićete se kao pobednik, da ste sposobni da pobedite sve teškoće da biste bili srećni.

A zar je moguće biti srećan samo jednom u godinu dana?

Ili jednom u mesec dana?

Ili jednom u nedelju dana?

Ne. Sreće nikad dosta.

Zar je 10 evra velika cena za sreću? Ili 20? Ili 100?

Zato osoba ne razmišlja mnogo i radosno kupuje paketić sreće prvo jednom nedeljno, zatim dva-tri puta nedeljno, a potom svaki dan. I ne naslućuje kolika će na kraju biti cena te sreće. Obično dva meseca nakon svakodnevnog uzimanja osoba počinje da shvata da nešto ne štima. Osećaji nakon uzimanja narkotika gube intenzivnost, vreme dejstva narkotika postaje sve kraće, potrebna je sve veća doza. U tim trenucima, kada prolazi dejstvo narkotika, osoba se ne vraća u svoje uobičajeno stanje, već postaje nesigurna, potištena, depresivna, slaba. Plaši se toga, to je nepodnošljivo. Zbog toga osoba i gubi kontrolu. Čovek je spreman da na svaki način da pobegne od tog užasnog stanja, problema i nepravde. Narkotici više ne pružaju neku veliku radost, oni su neophodni da bi koliko-toliko mogao da funkcioniše. Zavisnost od droge je formirana. Potreba za heroinom dostiže nivo instinkta. On je neophodan kao vazduh, voda, hrana. Šta će raditi čovek, ako ga liše vode? Kažu mu: ova voda je prljava, otrovana, zaražena. On zna da će bez vode da umre mučnom smrću i njega ne interesuju posledice i šta će s njim posle toga biti. Ona mu je sad potrebna. I on je spreman da se bori za sebe. Upravo ovde se čovek pretvara u narkomana. Ništa ga ne interesuje, ljuti se, sve okrivljuje i obmanjuje, stalno negde nestaje. Ne vodi računa o sebi, gubi posao, svejedno mu je šta se događa u porodici. Sva njegova svest i snaga su usmereni na postizanje jednog cilja – da dobije heroin. Misli o narkoticima dominiraju u sistemu vrednosti. Sve ostalo je nevažno. Ujutru još nije uspeo do kraja da se probudi, a već smišlja plan kako da dođe do narkotika. U toku dana su te misli stalno s njim i čak kad zaspi narkoman sanja narkotike. Sami pacijenti ovo stanje zovu „crv u glavi“,“metak u glavi“, „lampica“. Ta psihička kriza najjača je kada su narkotici nedostupni ili kada su ga roditelji stavili pod ključ, ili kada je u zatvoru, ili u bolnici. Postoji nekoliko faza u toku odvikavanja od droge. Zbog odsustva narkotika prvo reaguje telo, fizička kriza ponekad je veoma mučna. Ali, kada ona na kraju prođe, tada psihička potreba postaje sve jača. Zato je osoba koja tek što je pretrpela sve muke opet spremna da uzme „belo“. Crv rovari. Zbog toga je u lečenju najvažnije ugasiti tu želju, tu maniju, vratiti osobi kontrolu nad sobom.

Na koji način ostvariti ovaj cilj?

Uobičajeni razgovori, lekovi, psihoterapija nisu dovoljno efikasni. Voljni mehanizmi su poremećeni, ličnost je izmenjena. Psiha je već postala „imuna“ na bilo koje reči, bez obzira na to koliko su one ispravne ili mudre. Nephodno je da snaga medicinskog uticaja uništi narkomanske instinkte. U tu svrhu se kombinuju uticaji lekova, aparata i informacija. Pomoću medikamenata pacijent se dovodi u stanje kada je psiha prijemčivija za dobijanje novih informacija, a manja je cenzura od strane narkomanske, patološke strane ličnosti. U takvom stanju se šalju informacije. Pomoću aparature za audio-vizuelnu stimulaciju informacije se kodiraju u jednostavne signale. Zatim se ovi signali veoma velikom brzinom šalju tokom 4-6 sati. Protok  informacija toliko je veliki da svest ne može kritički da ih prima, da bira: hoću-neću, čuo sam za to, sve to već znam. Takve psihološke barijere se lako savladavaju. U ovoj proceduri koriste se elementi hipnoze i neuro-lingvističkog programiranja. Već nakon prve procedure razlika je uočljiva. Droga mu ne pada tako često na pamet. Ukoliko se i pojave misli o narkoticima, one su kratkotrajne, mogu se kontrolisati, nemaju opsesivni karakter. Pojavljuju se zdrava interesovanja, sposobnost da se osoba koncentriše na nešto što nije u vezi sa narkoticima. Vraćaju se emocije, samokritičnost. Pacijenti u većini slučajeva kažu da se već posle prve procedure želja za narkoticima smanjuje za 30-40%. U toku lečenja se obično sprovode tri takve procedure. Paralelno s njima odvija se i terapija pomoću aparata koji utiče na lučenje endorfina. Psihičko stanje pacijenta se stabilizuje kad se uspostavi ravnoteža endorfina u mozgu. Manje su promene raspoloženja i epizode nervoze, poboljšava se san, ređi su snovi na temu narkotika i košmari, pacijent se budi odmoran. Kada se psihičko stanje pacijenta stabilizuje, uvode se i tradicionalni elementi: grupna i porodična grupna psihoterapija; rad sa specijalnim pedagogom, edukacija, planiranje budućnosti; joga, meditacija, holotropno disanje, autotrening omogućavaju pacijentu koji se oporavlja da vrati kontrolu nad svojim psihičkim stanjem. Na kraju lečenja pomoću psihometrijskih skala i testova procenjuje se nivo uznemirenosti, depresije, želje za narkoticima, spremnost za ispis. Obavezna je farmakološka blokada naltreksonom.

Rezultati lečenja

Rezultati lečnja i faza očuvanja rezultataČak i pomoću najsavremenijih tehnologija nemoguće je stvoriti novu ličnost. Ovaj proces je dugotrajan i zahteva učešće samog pacijenta. Međutim, u većini slučajeva moguće je postići stabilno psihičko stanje i smanjiti manijakalnu potrebu za narkoticima. Nakon svega ovoga nasupta faza očuvanja rezultata, ali da li će i kako će pacijent da vodi računa o  postignutim rezultatima, da li će ga pažljivo očuvati i započeti novi život, ili će ponovo početi da kontaktira s narkomanima, da ponovo unosi u svoju svest informacije koje smo se trudili da izbrišemo, to je njegov izbor. Postoje situacije kada je nakon sprovedenog intenzivnog lečenja pacijentu, u svakom slučaju, potrebna izolacija u rehabilitacionom centru ili preseljenje u drugo mesto. U takvim slučajevima razmatramo to pitanje s pacijentom, rodbinom, tražimo zajedničko rešenje koje bi dalo najbolji rezultat. U ostalim slučajevima protokol predviđa 12-mesečnu fazu ambulantnog lečenja, koja je usmerena na očuvanje rezultata.